Palijativno zbrinjavanje osoba obolelih od malignih bolesti

Сажетак

Савремени концепт палијативног збрињавања зачет је у Великој Британији почетком шездесетих година овог века као реакција на немоћ у лечењу малигних болести. Према дефиницији Светске здравствене организације палијативно збрињавање је „активна, свеобухватна брига о болесницима чија је болест неизлечива“. Циљ палијативног збрињавања је да се достигне највећи могући квалитет живљења за болесника и његову породицу у постојећим околностима. У овој фази болести највећи допринос побољшању квалитета живљења постиже се добрим сузбијањем бола. За бол узрокован карциномом медикаментно лечење обично даје задовољавајућу аналгезију код 80-90 посто болесника, ако се користи одговарајући лек, у одговарајућој дози и у правилним временским интервалима. У том смислу, Светска здравствена организација препоручује пероралну примену лека, превентивно, у одређеним временским интервалима и према „принципу степеница“. Да би се постигло добро ублажавање симптома болести потребна је добра комуникација с болесницима и њиховим породицама и добра организација палијативног збрињавања. Различите земље су се одлучиле за различите норме збрињавања ових болесника. У англосаксонским земљама у великој експанзији су установе типа тзв. хосписа (hospice). Хоспис није азилна установа. Просечно трајање боравка у хосписима је 10-14 дана и за то време пружа се болесницима добро ублажавање симптома болести и одлична нега.

Кључне речи: палијативно збрињавање, бол, „хоспис“.